[INTERVJU] Profesor Srđan: „Fakultet vam ne treba“

Objavljeno: 11.07.2017. Izvor: Ivan Tuševljak Rubrika: Intervjui 1209

Profesor Srđan Plavšić ide svuda biciklom, njegova supruga ima uspešan eko start up u čijem osmišljavanju je učestvovao, ne jede meso, radi ono što voli, aktivan je član www.honorarci.rs... Prosto bilo nam je zanimljivo da i vi i mi saznamo više o njemu, jer ovakvog profesora još nismo upoznali. Pročitajte i pogledajte o čemu se radi.

Pročitajte ceo intervju: Profesor Srđan Plavšić

Pročitajte ceo intervju: Profesor Srđan Plavšić

Profesore, recite nam malo više o sebi, šta ste sve predavali i gde?

Po struci sam diplomirani grafički dizajner i jednu deceniju sam radio u struci, a zatim sam prešao u obrazovanje – prvo dve godine u Školi za dizajn na Dedinju, a od 2004. sam u Tehnoart školi na Zvezdari. U Dizajnerskoj sam predavao stručne predmete, a u Tehnoartu predajem praktičan rad na smeru Firmopisac – kaligraf koji je u suštini opšti smer računarske grafike. Moj deo obuhvata prve korake u svetu grafičkog dizajna, ambalaže, preloma, 3D modelovanja. Navedeni prvi koraci su ujedno i prvi koraci u Adobovom paketu programa (Photoshop, Illustrator, InDesign) i 3Ds Max-u.

foto: Srđan Plavišić

foto: Srđan Plavišić


Čime se još bavite?

S obzirom na plate u obrazovanju, i s obzirom na to da sam sklon da svoj posao radim pošteno, ljubav koju još od osnovne škole gajim prema fotografiji sam unapredio u dopunsko zanimanje tako da vodim fotosekciju u Tehnoartu, držim privatne časove fotografije, kao oficijelni fotograf pratim MeetUp-e u ICT Hub-u, i fotografišem po pozivu sve ostalo (više info na SrdjanPlavsic.com).

foto: Jelena Žigić

foto: Jelena Žigić

U okviru Kvartum ArtLab-a koji sam napravio sa bivšim đacima držim radionice iz inovativne stiro štampe na tekstilu (sledeća je 19.11. u Domu kulture Studentski grad). Pored toga upravo sam sa grupom prijatelja završio dizajn i produkciju društvene igre Trip koja za temu ima socijalno preduzetništvo te uskoro krećemo da organizujemo radionice. Ceo proces je trajao 18 meseci, a u Novom Sadu 2.11. imamo prvo zvanično testiranje igrice. I, poslednje, a u stvari, prvo i najvažnije, imam divnu suprugu koja me podržava u mojoj potrazi za sopstvenim smislom i otac sam dvoje maloletne dece.


Kako se vaš posao promenio pod uticajem interneta i tehnologije?

Promenio se suštinski u tom smislu da sve što imam, iz domena zanata, da prenesem mladim ljudima, već je neko bolje objasnio na internetu. Ipak, totalni početnik ima vrlo malu šansu da u milionima tutorijala pronađe i prepozna onaj mali procenat kvalitetnih bez tuđe pomoći.

Mnogo važnije od toga je uspostavljanje vrednosnog sistema: da li je važnije biti bogat ili srećan (jedno ne isključuje drugo ali je potrebno odrediti prioritet), zašto je bitno da se radi pošteno, zašto je dobro da se uvek da 100%, kako steći i sačuvati optimizam, zašto je bitno prihvatiti sebe, kako steći i sačuvati duhovno i telesno zdravlje, da li je sve u Srbiji baš toliko crno i naopako i šta tu može da uradi pojedinac...?


Koliko vam je teško da „držite korak“ sa trendovima?

To nije problem jer je svaka sledeća tehnologija više „user friendly“ od prethodne, ali je rad na vrednosnom sistemu teži pošto je ono što se priča u medijima i ono što čuju kod kuće često vrlo različito od onog što čuju od mene. Ja kao svoj zadatak vidim pomaganje mladim ljudima da dođu do životne radosti, a ne da postanu uspešni u zarađivanju novca. Današnja logika je: radiš i ako se osećaš loše popiješ pivo ili nešto za smirenje i onda radiš dalje. Imam osećaj da ovaj svet možda u najvećoj meri oštećuju oni koji su zbog karijere spremni na sve, uključujući čak i sopstvenu patnju. Ovo ne znači da moji đaci nisu uspešni u zanimanju koje su izabrali – šta više, ali su to često neatraktivna zanimanja po oceni porodice i okruženja poput istoričar umetnosti ili vajar, umesto advokat ili zubar. Što se tiče fotografije tu se stvari nisu mnogo promenile poslednjih 100 godina: otvor blende, trajanje ekspozicije i svetlo su i dalje glavni parametri. Post produkcija fotografija je dramatično napredovala, ali ja lično ne volim kada primetim da je fotografija suviše retuširana tako da koristim samo par osnovnih korekcija i trudim se da sačuvam autentičnost.


Rekli ste da nam fakultet ne treba, šta ste pod tim mislili?

Istina je da nikada nisam uspeo da naučim nešto onoga ko nije hteo da nauči. Onaj ko je hteo da nauči – njemu sam pomagao, ali ako je stvarno bio rešen čak i da mu nisam pomagao on bi pronašao svoj put do cilja. S obzirom da ja učim mlade vizuelnoj kulturi sve što proizađe iz toga se konzumira očima. A kad pričamo o tome što se konzumira očima tu se svi osećaju kompetentno u smislu procene tako da im nikada niko neće tražiti diplomu ali će im svi i uvek tražiti portfolio na uvid. Praktično, kada usvojite zdrav princip razmišljanja – recimo: pošteno, dosledno, angažovano – a već ste prošli inicijaciju u smislu da ste savladali osnovna pravila zanata - za vas više nema zime. Sve što vas interesuje postoji na Internetu u formi tutorijala, a radeći na konkretnim zadacima za konkretne naručioce napredovaćete mnogo brže. Da me neko ne bi shvatio pogrešno – ja sam studirao i drago mi je zbog toga jer je super biti mlad, imati ličnu kartu, pasoš i vozačku dozvolu, a nemati radne obaveze – suštinski iskustvo koje ne bih menjao jer mi je to ostavilo prostora za eksperimentisanje sa međuljudskim odnosima, samim sobom, umetnošću...

foto: Bogdan Spasojević

foto: Bogdan Spasojević

Suštinski ne ići na fakultet ne znači učiti manje, već naprotiv – više! Razlika je u tome što vam domaći državni fakulteti daju širinu, ali vrlo često nema fokusa na struku u smislu kašnjenja za realnim dešavanjima u struci. Privatnih fakulteta ima dobrih ali su često suviše fokusirani, tako da postanete stručnjak koji ne poznaje ništa van struke što je opet ekstremno, i često kontraproduktivno. I konačno – završili, ne završili fakultet, ako želite da budete majstor svog zanata, doživotno učenje vam ne gine.


Šta je danas fotografija i čemu služi? Kako naplatiti to znanje?

Za mene je fotografija uvek bila i biće traženje sopstvenog odraza u spoljnom svetu. To je sasvim razumljivo ako se prisetimo da je fotografija nastala u slikarskim i grafičkim radionicama, u kojima su radili ljudi koji su sebi postavili za zadatak da materijalizuju sliku spoljnog sveta prelomljenu kroz svoju ličnu prizmu. Fotografi su svesni ovog procesa i iz tog razloga objektivna fotografija spoljnog sveta ne postoji, već je ona upravo kao i ulje na platnu uvek subjektivna. Ako se u trenutku pritiskanja okidača na fotoaparatu pomerite samo 10cm dobićete potpuno drugačiju sliku. Sa tehničke strane fotografija je slikanje svetlom. Što se naplate znanja/veštine/osećaja tiče to je ovde verovatno lakše nego u mnogim drugim delatnostima. Poput lovca izabrali ste poziciju i čekate pravi trenutak. Meta se pojavljuje, pažljivo je pratite, prepoznajete pravi trenutak i pritiskate okidač. Sve je gotovo u deliću sekunde. Ako ste nešto propustli sa tehničke strane to može da se kompenzuje donekle u post produkciji, ali ako ste propustili ili izabrali pogrešan trenutak pomoći nema. I vizuelno ne-edukovan klijent će brzo uočiti razliku između biranih momenata i nasumičnog škljocanja. Finale je prosto – razmena na nivou kamenog doba: vi date fotografije, klijent da novac i to je to. Ipak, ono što je baš super poslednjih godina je to što je dobra fotografija danas svima potrebna - za posao, za blog, za profilnu sliku, za CV, i za ceo svet marketinga. I to je zaista sjajna prilika za sve koji žele da se bave ovim poslom.


Šta imate da poručite srednjoškolcima i studentima?

I jednima i drugima bih poručio da budu jako dosledni sebi u trenutku kada biraju šta će da upišu / rade. Ako pratiš tuđu ambiciju možeš sebi da obezbediš sve u životu sem radosti. Gde nema radosti to je plodno tlo za svaku vrstu problema koju možete da zamislite. Onima koji su poklekli pod pritiscima dobronamerne okoline i upisali nešto što ih suštinski ne zanima poručio bih da se pri odabiru studija ili zaposlenja sete šta su želeli, i da znaju da nikad nije kasno. Takođe, i u obrazovanju kao i u životu proaktivan stav je od suštinske važnosti za radostan život. Manite se razmišljanja o tome šta nastavnik / profesor / država / roditelji treba da urade za vas. Razmišljajte samo o tome šta vi možete da uradite za sebe u potpunosti poštujući sadašnji trenutak u smislu korišćenja svega što vam je dato, uključujući i komunikaciju sa drugim ljudima, tehnologiju, lični talenat i veštine, džeparac koji vam je na raspolaganju, vreme... Takvo postupanje je logika heroja. Iz mog ugla herojski život je jedan od načina da se živi u miru sa sobom u smislu da ako ste uradili sve što je bilo u vašoj moći interesovanje za ishod gotovo da i ne postoji – vi ste uradili sve što ste mogli i to je to. Oni koji uče / studiraju / rade nešto što ih ne interesuje nek prestanu da oštećuju i sebe i svet oko sebe. I neka odustanu od svih izgovora. Neka pronađu način zarad sebe i bližnjih.

foto: Katarina Milenković

foto: Katarina Milenković

Neka od ovog trenutka pokušaju da bar po 1 minut dnevno rade ono što iskreno žele. Na put od 1000km se kreće jednim prvim malim, nesigurnim i naoko nebitnim korakom.


Ko sve može da nauči fotografiju i kakva oprema za to danas treba?

Fotografijom može da se bavi svako ko to iskreno želi. Ekstreman primer su slepi fotografi koji fotografišu prema sluhu i prave izložbe. Za početak je od opreme potrebna jaka želja i fotoaparat koji već imate. Ako je isti na mobilnom telefonu to je sasvim uredu.

foto: Srđan Plavšić

foto: Srđan Plavšić

Vremenom ćete osetiti kuda vas vodi vaš put: nekom će trebati bolji telefon, nekom DSLR, a nekom video kamera. Fotografija se najbrže uči kroz svakodnevno fotografisanje.


Kako je moguće danas naći posao?

Iskoristite internet - aktivno prezentujte svoje radove. Učestvujte na kolektivnim izložbama. Ako nema kolektivne izložbe organizujte je sa prijateljima. Upoznajte se sa ljudima iz struke: upišite kurs. Pronađite mentora (pozdravljam mog Zorana Mirčetića i mnogo mu se zahvaljujem). Napravite vizit karte. Otvoreno nudite usluge. Imajte uvek folder sa najboljim radovima na telefonu. Budite živi.

foto: Srđan Plavšić (privatna arhiva)

foto: Srđan Plavšić (privatna arhiva)


Zahvaljujemo se profesoru Srđanu što je izdvojio vreme za nas i ovaj intervju, pored očigledno ogromnog broja obaveza, ali takvi su prosto ti pravi profesori. To su oni koji uvek nađu vreme i uvek znaju šta da kažu kako bi nas naterali da se osećamo bolje povodom sebe i stvari koje radimo, kako bi umeli i mi da damo svoj maksimum kad je to potrebno. I uvek znaju da pokažu ličnim primerom. Uostalom, pogledajte profil profesora Srđana na Honorarci.rs portalu.